BIOGRAFIJA / BIOGRAPHY

FEJAT AND NEBOJSA SEJDIC ORCHESTRA 60 ANNIVERSARY

The Fejat Sejdić’s Orchestra was founded in 1959. Today, 60 years later, it is led by his grandson Nebojša Sejdić. Nebojša Sejdić learned how to play the trumpet from his grandfather and his father and he inherited his grandfather as the head of the orchestra in 2001, and in the last 18 years he has managed to create his own authentic style, but on the firm foundations that Fejat had set up. He is the sixth generation of trumpeters in the Sejdić family.

Since its founding, the repertoire has been very wide, from traditional music to the world-famous hits in exceptional arrangements – from Čoček to Condor’s flight (El Condor Pasa). The orchestra has performed all around the world from Germany, Italy, France, Slovenia, Bulgaria and even to Australia, America is the only continent where the orchestra was not physically present, but has also left its mark there. During its long and rich career, they have performed with exceptional musicians and orchestras such as Gipsy Kings, Vlatko Stefanovski, Lala Kovačev, Šaban Bajramović, Rostov Philharmonic, The National Orchestra of France, Goran Bregović and they have also collaborated with famous film makers Emir Kusturica and Živojin Žika Pavlović. The orchestra has taken part in several films and dozens of television series. It has got more than 1,000 television appearances.

The irreplaceable rulers of the Dragačevo Trumpet Festival in Guča, the orchestra that has been the sovereign ruler of this festival for more than 30 years in continuity and which was forbidden to compete, also performed for Josip Broz Tito, the former President of France Charles De Gaulle, Prince Tomislav Karadjordjevic, president doctor Zoran Djindjic, Orson Welles, Willy Brandt, Leonid Brezhnev, Salvador Dali, Ayrton Senna, great actor Richard Barton, who was particularly fond of our country, for the English Queen Elizabeth II, and for many other famous celebrities.

For more than 60 years, the Orchestra has kept an enviable level of performance and quality and is one of the best and most important world music ensembles in Europe, for which many awards and recognitions are witnesses. During the last 60 years, they have released 10 LPs and the same number of compact discs (CDs). The last double album called The Blues – Anthology, was released in 2018 for the Croatia Records publishing house (JUGOTON) from Zagreb.

BIOGRAFIJA

Životni put Fejata Sejdića nije prava linija, već kaleidoskop kroz koji se prelamaju prozraci burne srpske istorije, južnjačkog temperamenta, običnog ljudskog ponosa i nebeskog talenta. Kroz ratove i krize, veselja i tugu, zvuk južnjačke trube prešao je put od banalne vojne komunikacije, do konačnog izraza balkanskog temperamenta.

Porodica Sejdić, sa Fejatom kao najpoznatijim izdankom, kroz šest generacija muzičara okušala se u svim ovim menama, sve vreme se držeći devize da od trube i treba i može da se živi, ali da se muzika ne plaća u dva, jako važna slučaja: kada se svira za vojnika i kada se svira za svoju dušu.

Da bi se osetila duša Sejdića, mora se zamisliti scena kao iz italijanskih filmova. Godina je 1946, i razorena zemlja polako se oporavlja od rata. Iz kuće u malenom Bojniku beži petogodišnjak, skrivajući trubu pod kaputićem, i odlazi do ušća Kameničke u Pustu reku. Tamo, gde dve reke postaju jedna, njemu se nešto razgoreva u drugima. Uporno dodiruje dirke i napreže pluća dok ne dosegne pravi ton na jedinoj očevoj trubi, znajući da će ga glad i večernja studen vratiti kući gde ga čeka strogi Kadrija. I sutra opet isto, i prekosutra, sve dok dečji entuzijazam ne preraste u zanat, a zanat – u umetnost. Fejat je kasnije pričao da je za njega izazov trube bio preveliki.

– Moj otac Kadrija je imao samo jednu trubu. Nije ona bila bog zna šta, ali ju je čuvao kao oči u glavi. Jer, od nje je živela cela familija: truba hraniteljka. Mi, klinci, nismo smeli ni da joj priđemo, ni da je pogledamo: ne daj Bože da joj se nešto desi, da se pokvari. Samo, bio je to preveliki izazov, a krv vri. E, sad, to možda ne bi bilo važno i interesantno, da moj ćale to isto nije radio dedi Rustemu. I moj sin Zoran je odlazio na ušće da prvi put dune u trubu. I unuk Nebojša. To ušće Kameničke u Pustu reku je za nas Sejdiće začarano!

Fejat je osam godina „pekao zanat“ i sa trinaest počeo da svira sa ocem. Otac mu je umro samo godinu dana pošto su počeli da zajedno sviraju, i četrnaestogodišnji Fejat je sam nastavio uspon ka muzičkom tronu južne Srbije.

Sejdići ne znaju za vežbanje: oni sviraju iz zadovoljstva, a ovo ušće je i danas magično mesto, duhovno središte porodice Sejdić, na kome naslednici velikog Fejata uče stare melodije i stvaraju nove.

– Skupimo se poviše ušća, kod mene na tremu. Posedamo pa sviramo za našu dušu. Bude tu i rakijice. Ponekad se na tim našim probama orkestra dobro „načukamo“, ni kuću neki ne mogu da potrefe!

Fejat Sejdić je, kao i mnogi drugi trubači sa juga Srbije, u Jugoslovenskoj narodnoj armiji „dužio“ trubu. Bio je jedini muzičar u orkestru koji nije umeo da čita note: umesto akademskog znanja, za prijem je presudio čist talenat:

– U vojsci sam svirao u orkestru Doma. Nikad nisam znao note, čak i komponujem „na uvo“.  U tom orkestru svi su znali note. Čudno im bilo kako to ja samo čujem i odmah znam da sviram. Kažem im: „Drugovi ‘notalisti’, svaka vama čast, ali mi ‘sluhisti’ možemo naučiti note, da li vi možete ‘iz cuga’ ponoviti melodiju i to celu?

Godine 1976. dobio je nagradu Sabora trubača za najbolji orkestar, i u narednim godinama osvojio sve što se može osvojiti u Dragačevu: Prvu trubu, Zlatnu trubu, nagrade za orkestar…Guča mu je otvorila sva vrata.

Stara Jugoslavija bila je ponosna na zvuk trube, a Fejat Sejdić bio je čovek kome su se poveravali veoma značajni muzički zadaci. Ovo i ne čudi kada se zna ono što kolege sa velikim poštovanjem govore o Fejatu: da je, kroz višedecenijski rad, stvorio svojevrsni trubački bonton, nepisana pravila o tome kako se trubači imaju ponašati tokom svirke, kako bi mušterija uvek bila zadovoljna i kako bi sve proteklo u najboljem redu. Svirao je sa svojim orkestrom Josipu Brozu Titu,  nekadašnjem predsedniku Francuske Šarlu De Golu, princu Tomislavu Karađorđeviću, predsedniku dr Zoranu Đinđiću, Milu Đukanoviću, Orsonu Velsu, Viliju Brantu, Leonidu Brežnjevu, Salvadoru Daliju, Ajrtonu Seni, velikom glumcu Ričardu Bartonu koji je posebno voleo našu zemlju, engleskoj kraljici Elizabeti Drugoj, i mnogim drugim svetski poznatim ličnostima.

Sredinom osamdesetih godina, pre nego što je reč „world“ počela da se probija u svetske  muzičke magazine, orkestar Fejata Sejdića stvarao je muziku koja odgovara najstrožijem određenju ovog pojma. U Konaku knjeginje Ljubice, jedne junske večeri, održan je koncert koji se zauvek urezao u sećanje svima koji su u njemu učestvovali ili su uživali u auditorijumu. Kvintet perkusioniste Lale Kovačeva u kome su, pored njega, bili i Vlatko Stefanovski na gitari, potom trubač Georgi Dimitrovski i majstor na udaraljkama Uroš Šećerov, sastao se sa izvornim narodnim grupama muzičara – orkestrom Fejata Sejdića u punom sastavu, pevačicama iz „Paganki“ i frulaškim kvartetom Dobrivoja Todorovića. Eksplozija muzike koja se prolomila te večeri presudno je uticala na mnoge današnje muzičare, pokazavši im da narodna muzika nije eksponat iz etnološkog muzeja, već živa supstanca lokalne kulture koja nalazi svoj novi izraz u fuziji sa savremenim muzičkim pravcima.

Saradnja sa Goranom Bregovićem i Emirom Kusturicom na filmu „Dom za vešanje“ bila je jedan od prelomnih trenutaka u karijeri Fejata Sejdića. Posle 1988. godine njegov orkestar upisan je na globalnu mapu majstora romskog melosa. Usledili su pozivi na nastupe u Rusiji, Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, pa i dalekoj Australiji.

Fejat Sejdić je doživeo i nešto o čemu i danas veoma rado govori: prijateljstvo i saradnja sa Čikom Bušikijem, osnivačem grupe „Džipsi kings“. Sejdić i njegov orkestar pratili su „Kingse“ na jednoj od turneja.

– Čiko iz „Džipsi kingsa“ fino nas je dočekao. Odmah, iz cuga smo zajedno svirali „Bamboleju“ („Bamboleo“, čuvena pesma „Kingsa“ koju je orkestar Fejata Sejdića 1999. obradio i snimio pod imenom „Bamboljera“). Publika je to prihvatila ludo. A onda smo sami svirali pola sata! Mnogo su bili zadovoljni sa nama. Posle nas je Čiko zvao i na večeru – ponosno govori Fejat.

Jedna od velikih južnjačkih priča je muzičko rivalstvo Fejata Sejdića i Bakije Bakića, dva velikana trube. Godinama su kolale priče da ova dva umetnika ne govore, jer je umetničko suparništvo preraslo i u lično. Fejat je razuveravao sve koji su verovali da je posredi lična omraza, i objašnjavao da su bili, kako kaže, „kolege i suparnici“. Ali, Fejatu nije bilo svejedno kada je čuo da njegova najmlađa kćer Suzana želi da se uda za Bakijinog unuka. Na jugu Srbije i dalje se priča kakvo je to veselje bilo, koje je trajalo tri dana. Na kraju veselja začula se muzika kakva nema cenu, kakva se ne može čuti ni na jednom koncertu: Fejat i Bakija zajedno su se dohvatili trube i prvi put nastupili zajedno kao prijatelji.

Već četrnaest godina Fejat Sejdić ne svira trubu, ali kaže da ne žali ni za čime.

– Moj život je truba, i nema želje koja mi se nije ispunila. Mogao sam da živim gde god sam hteo, ali ovde me je vuklo, u Bojnik – govori danas Fejat Sejdić.

Veliki trubač je u svojoj karijeri koja je trajala pola veka promenio šest truba. Poslednju je poklonio unuku Nebojši, pobedniku Dragačevskog sabora 2004. godine. Nebojša danas govori da pred dedom ima najveću tremu. Dvogodišnji Viktor je šesta generacija Sejdića. Prvu trubu je već dobio, a za uspeh će, kaže deda, morati sam da se potrudi. A sve dok se Kamenička reka bude ulivala u Pustu reku u malom Bojniku, opstajaće i priča o muzičkoj dinastiji Sejdić i mesto na kome će nove generacije crpsti nadahnuće.

SVE POBEDE U GUČI

1976. Nagrada za najbolji orkestar
1981. Prva truba 1982. Nagrada publike
1983., 1985., 1987., 1991., 1994., 2004. Najbolji orkestar

 

Deda trubom doneo pobedu

Fejatov deda takođe je bio vojni trubač, a porodična legenda govori da je njegova zlaćana truba donela veliku pobedu srpskom oružju u Prvom svetskom ratu.   Bio deda sa jedinicom na samoj vatrenoj ivici fronta. Kao vojni trubač učini tada veliku i namernu „grešku“. Umesto da po zapovesti svira povlačenje za naše, deda svirao povlačenje za neprijatelja. Znao, čuo negde i njihovu šifru. Naši napredovali, pobedili. Deda umesto kazne dobi odlikovanje i unapređenje u čin narednika – ispričao je Fejat ovu poučnu priču o „lekovitoj“ moći trube.

Izvor: Toplički gvozdeni puk „Knjaz Mihailo“, autor Mirko S. Dobričanin, treće izdanje, 2014.

Nebojša Sejdić: Dinastija ima nove izdanke

Nebojša Sejdić, unuk Fejatov, za sebe kaže, sa neobičnom mešavinom skromnosti i ponosa, da je Fejatov naslednik. A da će od njega biti muzičar, bilo je jasno još kada je imao samo šest godina. Sve ostalo, uključujući i odluku Fejata da, umesto sina Zorana, proglasi Nebojšu za novog „krunskog princa“ trube i njenog budućeg kralja, bilo je potpuno očekivano.

– Prva pesma koju sam odsvirao bila je „Sitnije, Cile Sitnije“ od Lepe Brene. To je tada bio veliki hit. RTS je došao specijalno kod mene da pravi emisiju „Dečak sa trubom“. Počeo sam da profesionalno sviram sa 13 godina, a kada se deda razboleo ja sam preuzeo orkestar – kaže Nebojša.

Kao i Fejatu, i Nebojši je jedan od ličnih vrhunaca karijere bio nastup sa grupom „Džipsi kings“ u Francuskoj.

–  Oni su mislili da mi znamo note i jako su se iznenadili kada su čuli da niko od nas ne ume da ih čita – govori Nebojša.

Nebojša i njegove kolege iz porodičnog orkestra Sejdića rade punom parom na pripremi novog albuma. Već su izdali singl za Grand produkciju, u spomen na jednog od najvećih romskih umetnika u istoriji.

– Odsvirali smo pesmu Šabana Bajramovića „Parno gras“, ili „Beli konj“. To je samo početak. Biće na albumu i naših, balkanskih stvari, i evropskih obrada. Objavićemo album u 2015 – najavljuje Nebojša Sejdić.

Nebojša sa ogromnim ponosom priča o svom sinu Viktoru.

– Ja sam u trubu prvi put dunuo sa tri godine, a on sa sedamnaest meseci! On je neverovatan, sa tri godine već svira. Kupio mu je deda Fejat trubu koja je došla iz Zagreba. Već su dolazili da ga snimaju ljudi sa televizije. Naslednik, vidi se – kaže Nebojša o svom nasledniku.

Scroll Up