Mora da se rodi talenat.
Ne može svako da bude pevač, harmonikaš…
Mora nešto da ti sine u dušu kad sviraš.

Sejdići ne znaju za vežbanje: oni sviraju iz zadovoljstva, a ovo ušće je i danas magično mesto, duhovno središte porodice Sejdić, na kome naslednici velikog Fejata uče stare melodije i stvaraju nove.

– Skupimo se poviše ušća, kod mene na tremu. Posedamo pa sviramo za našu dušu. Bude tu i rakijice. Ponekad se na tim našim probama orkestra dobro „načukamo“, ni kuću neki ne mogu da potrefe!

Veliki trubač je u svojoj karijeri koja je trajala pola veka promenio šest truba. Poslednju je poklonio unuku Nebojši, pobedniku Dragačevskog sabora 2004. godine. Nebojša danas govori da pred dedom ima najveću tremu.

Dvogodišnji Viktor je šesta generacija Sejdića. Prvu trubu je već dobio, a za uspeh će, kaže deda, morati sam da se potrudi.
A sve dok se Kamenička reka bude ulivala u Pustu reku u malom Bojniku, opstajaće i priča o muzičkoj dinastiji Sejdić i mesto na kome će nove generacije crpsti nadahnuće.

Scroll Up